To je jedna od onih ulica koja ne spada u centralne, ali je čuvena i svako zna za nju.
Pruža se od Karađorđeve ulice više od kilometar ka ulici Danila Kiša. Nekada se zvala „Stapavica“ a konačan oblik je početkom 20. veka kada su stanovnici ulice molili Vladimira Hurbana da deo placa iza Parohijskog doma ustupi za ulični prolaz ka današnjoj Karađorđevoj ulici, kako bi brže stizali do centra mesta, što je ovaj i učinio, zapisala je Katarina Vereš u knjizi „Ulice Stare Pazove“.
I baš u tom prolazu kasnije je izgrađen kompleks zgrada Doma zdravlja „Dr Jovan Jovanović – Zmaj“ kao i centralni objekat Predškolske ustanove Poletarac. Te dve ustanove su u prepodnevnim satima razlog velike gužve u ovom delu ulice zbog čega je pre nekoliko godina tih stotinjak metara stavljeno u režim jednomernog saobraćaja.
A onda, kako se udaljite od tog dela ulice, počinje tipičan ravničarski, sremski šor. Prizemne ili spratne kuće su u nizu, trotoar, drvored, kanal i poneka klupa ispred kuće.
Koliko je ulica važna za žitelje Stare Pazove govori i činjenica da je nazvana po jednoj od najvažnijih ličnosti ovog mesta.
Vladimir Konstantin Hurban je slovački evangelički sveštenik, pisac, dramaturg i publicista. Rođen je 1884. godine kao drugo dete evangeličkog sveštenika Vladimira Hurbana i Auguste. Osnovnu „narodnu“ školu završio u Staroj Pazovi (1894), nižu gimnaziju u Sremskoj Mitrovici (1898) a više razrede gimnazije u Vinkovicima i Zagrebu (1903). Nakon studija teologije u Beču i Bratislavi vraća se u Staru Pazovu gde prvo postaje katiheta a potom od 1914. godine pruzima od oca parohiju u kojoj će služiti sve do smrti 1950. godine.
„Kao duhovni pastir trudio se da sačuva svoje stado i to u razdoblju kada je bilo najviše Slovaka u Staroj Pazovi. Imamo zapise da je u to vreme u Staroj Pazovi živelo preko 7700 pripadnika slovačkog naroda“ – rekao je prilikom obeležavanja jubileja 70. godina od smrti Vladimira Hurbana Igor Feldi, sveštenik Slovačke evangeličke crkve u Staroj Pazovi.
Skolonost ka književnom stvaralaštvu pokazivao je još u mladosti. Još kao dečak uređivao je časopis za decu „Mravec“. Po osnivanju prvog amaterskog pozorišta u Staroj Pazovi 1903. godine, mladi Hurban se angažovao kao glumac, reditelj i naravno autor pozorišnih komada.
Dramsko stvaralaštvo je počeo sa jednočinkama koje su igrane na daskama ali i objavljivane u novinama, no istinsku afirmaciju kao dramski pisac doživljava nakon 1920. godine kada će u naredne dve decenije objaviti remek dela kao što su Smetovi (Záveje), Zemlja (Zem), Milica Nikolićeva (Milica Nikoličová),...
I danas se njegova dela nalaze na repertoarima pozorišnih kuća u Slovačkoj Republici i naročito je popularan kod pozorišnih stvaralaca kod Slovaka u Vojvodini. Skraćenica VHV njegovog imena je deo naziva Slovačkog amaterskog pozorišta u Staroj Pazovi, jednog od najboljih amaterskih pozorišta u Srbiji i Jugoslaviji.
Pored dela za pozorište, napisao je i zbirku pripovedaka „Pazovačko štivo“ ali se istakao i kao kulturni i javni radnik. Dao je veliki doprinos unapređenju položaja slovačke zajednice u Staroj Pazovi a sa pravoslavnim sveštenicima Milivojem i Simeonom Aranickim intezivno sarađivao na razvoju bratskih odnosa Srba i Slovaka u ovom mestu.
„On je pišući sačuvao istoriju Stare Pazove. Pisao je tako detaljno i tako zanimljivo da se to i dan – danas može objavljivati i izučavati“ – rekla je novinarka Katarina Vereš, koja godinama u Arhivu Parohijskog doma Slovačke evangeličke crkve proučava pisanu zaostavštinu ovdašnjih Slovaka.
Kralj Petar Drugi Karađorđević ga je pred 2. svetski rat odlikovao Ordenom Svetog Save prvog stepena za doprinos razvoja književnosti i umetnosti u Kraljevini Jugoslaviji.
Kao osvedočeni rodoljub, rat je proveo podržavajući antifašističke pokrete. Međutim, posleratnim komunistima se nije dopadalo to što je svešteno lice, odan starim vrednostima, a verovatno ni orden Karađorđevića im nije prijao.
„I dok je u Staroj Pazovi imao predivno detinjstvo i mladost sa svojom sestrom Ljudmilom Hurban, on završava život odvojen od inteligencije koja ga je izopštila iz društva, kao neki samotnjak. Jedanput je bio čak i fizički napadnut. Jednom rečju, depresivno završava svoj život“ – kaže sveštenik Igor Feldi.
Umro je 1950. godine i sahranjen na staropazovačkom groblju.
Svoju sredinu je zadužio stvaralaštvom i duhovnom delatnošću. Da li je vreme da pored ulice, ovaj staropazovački velikan dobije i dostojan spomenik u centru Stare Pazove?
Ovaj sadržaj je deo projekta "Život iza naziva" koji je sufinansiran od strane Ministarstva informisanja i telekomunikacija. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
